"Ti si jedna bitanga" Reči slavne glumice Voja Nedeljković nikad neće zaboraviti: Odbio da uđe u politiku, sada radi posao Saše Popovića, a i glumi
Dodajte Kurir u vaš Google izborMalo je televizijskih lica čija karijera može da posluži i kao svojevrsna hronologija domaćih medija. Voja Nedeljkovićpamti vreme kada se televizijski program pravio gotovo u hodu, kada je Treći kanal donosio nešto potpuno novo na male ekrane, kada internet nije postojao kao konkurencija tradicionalnim medijima, ali i godine u kojima su se čitava zemlja, njeno društvo i medijska scena menjali iz temelja. Njegova priča, međutim, počela je mnogo pre devedesetih. Kao tinejdžer je uz radio-kasetofon i mikrofon pravio sopstveni program, ne sluteći da će ono što je tada bila igra postati profesija kojoj će ostati veran decenijama. Od Studija B i prvih televizijskih pokušaja, preko Trećeg kanala i emisija koje su stvarale nove televizijske formate, do "Zvezda Granda", festivala, premijera, crvenih tepiha i stotina događaja koje je vodio, Nedeljković je prošao gotovo sve što voditeljski posao može da ponudi.
Voja na sceni "Zvezda Granda"
Danas pred njim stoji i novo iskustvo pojavljivanje u seriji posvećenoj Marini Tucaković i Aleksandru Raduloviću Futi, u kojoj igra samog sebe. Za Kurir u intervjuu nedelje govori o neobičnoj ulozi, ljudima koji su mu bili uzori, komplimentima koje nikada nije zaboravio, Mariji Šerifović, Jeleni Tomašević i Ani Nikolić na počecima karijere, saradnji sa Sašom Popovićem i trenutku kada je morao da preuzme deo njegove uloge, ali i o tome zašto nikada nije želeo da profesionalno zakorači u politiku.
Prvi put ćemo vas ove jeseni gledati u seriji "Marina i Futa", i to u ulozi samog sebe. Kako je došlo do toga?
- Sarađujem godinama s produkcijom koja radi seriju o Marini Tucaković i Aleksandru Raduloviću Futi. U jednom trenutku producent me je pozvao i rekao: "Trebaš mi u seriji." Pomislio sam da se šali. Međutim, objasnio mi je da je prednost upravo u tome što igram sebe.
Ipak, nije reč samo o kratkom pojavljivanju...
- Ne. Moj lik povezuje različite periode života Marine i Fute. Vodim razgovore s njima, a kroz te intervjue publika ulazi u njihove uspomene. To je neka vrsta narativnog mosta između scena. Milica Janevski i Danilo Lončarević, koji igraju Marinu i Futu, imaju sećanja na određene segmente svojih života: kako su se upoznali, kako su počeli vezu, šta je Futa radio pre Marine, šta je Marina pre Fute, kako su došli jedno do drugog, koje su sve probleme imali, kako su stvarali hitove i kako je ta riznica počela da se stvara još od grupe Zana, kada je Marina radila i bila član grupe Zana. Tu je i priča o tome kako je upoznala Futu, kako je on pre nje imao grupu. Pojavljuje se plejada raznih ličnosti koje glumci predstavljaju, jer su njih dvoje zajedno napravili više od 4.000 pesama i obeležili prostor Jugoslavije osamdesetih, devedesetih i prve decenije dvehiljaditih.
Mnoge ljude koji se pojavljuju u seriji lično ste poznavali. Da li ste pomagali glumcima?
- Jesam. Trudio sam se da im prenesem sitnice - način govora, gestikulaciju, energiju ljudi kojih više nema. Pokušao sam da pomognem glumcu koji igra menadžera Raku Đokića. Ne da ga karikira, već da oseti njegov karakter.
Kako vam je izgledalo snimanje igrane serije posle toliko godina televizije?
- Iskreno, mnogo napornije nego što sam zamišljao. Počinje rano ujutru, pa šminka, garderoba, probe... To je ozbiljan radni dan. Za mene jedno potpuno novo iskustvo.
Vaša ljubav prema medijima počela je mnogo pre televizije?
- Sve je krenulo od radio-kasetofona koji su mi roditelji kupili u Grčkoj. Snimao sam muziku s radija, a onda sam nabavio mikrofon i počeo da vodim svoj mali program. Nisam ni slutio da će to postati moj životni poziv.
Koliko je bio veliki trenutak kada ste prvi put ušli u Studio B?
- Ogroman. Odjednom sam se našao među ljudima koje sam do tada samo slušao na radiju. To je bio osećaj kao da ste ostvarili dečački san.
Prvi televizijski nastup nije prošao baš slavno?
- Kupio sam video-rekorder da snimim svoje prvo pojavljivanje, a mene - nema. Izbacili su me iz emisije. Ostalo je samo moje ime u odjavnoj špici. Danas mi je to simpatična uspomena.
Treći kanal je obeležio čitavu jednu televizijsku epohu. Šta je predstavljao za vas?
- Verovatno ono na šta sam najponosniji u karijeri. Tu nije nastajala samo televizija, već potpuno novi način razmišljanja. Mnogi ljudi koji su kasnije postali velika imena prošli su kroz Treći kanal.
U vašim emisijama prve korake napravile su i mnoge pevačke zvezde.
- Tada nisam mogao da znam ko će postati velika zvezda. Sećam se prijave Ane Nikolić, Marije Šerifović, Jelene Tomašević... Sve su one prošle kroz "3K-dur".
Kasnije ste se zbog toga šalili i sa Sašom Popovićem?
- Jesam. Govorio sam mu da su dve moje takmičarke završile na Evroviziji, a jedna je pobedila. Naravno, sve je to bilo u šali.
Kada vas je Saša Popović pozvao u "Zvezde Granda", ponovo ste pomislili da je šala?
- Apsolutno. Bio sam na odmoru kada me je pozvao. Nisam imao pojma o čemu priča. Tek kada sam došao kod njega, shvatio sam šta želi.
Posle njegove smrti morali ste da preuzmete deo posla koji je godinama radio upravo on. Koliko je to bilo teško?
- Veoma. Saša nije bio samo voditelj, već muzičar, autor i producent. Imao je ogromno iskustvo. Trudio sam se da pronađem svoju meru i da ne pokušavam da budem njegova kopija.
Šta je najveća vrednost tog formata?
- To što i dalje traje i što je i dalje najgledaniji u svojoj kategoriji. Mislim da smo uspeli da sačuvamo ono što je Saša želeo - da emisija bude zanimljiva, ali da ne sklizne u rijaliti.
Kako danas gledate na televiziju?
- Televizija kakvu smo nekada poznavali polako nestaje. Internet je promenio sve. Ljudi danas informacije dobijaju preko društvenih mreža, a televizija će sve više ići ka personalizovanom sadržaju.
Nikad niste ušli u politiku...
- Bilo je ponuda s raznih strana političkog spektra. Ali nisam želeo da uđem u to. Ja sam jedinac, imam samo sebe. A kad imam samo sebe, ja najbolje vladam sobom, ne želim da neko vlada sa mnom.
Koji kompliment nikada niste zaboravili?
- Dobio sam potvrde da vredim od svojih uzora poput Miće Orlovića, Minimaksa, Zorana Modlija. Međutim, 1990. godine, na dan kada na penale gubimo od Argentine na Svetskom prvenstvu, poslali su me neraspoloženog da snimim zadnju klapu serije "Bolji život". Tamo je bila Radmila Savićević. Prilazim, kažem: "Poštovanje, gospođo." A ona mi odbrusi: "Ajde, bre, kakvo poštovanje. Ti si, bre, jedna bitanga, zezaš se mnogo. Mogu da ti kažem, mnogo si bezobrazan, ali si lepo bezobrazan!" Došao sam kući presrećan! Da mi žena koju sam gledao kao idola iz "Pozorišta u kući" tako nešto izgovori, to je za mene bio najveći orden.
Posle svega što ste prošli, da li postoji nešto što još želite da ostvarite?
- Sve ozbiljnije razmišljam o knjizi. Ne želim da to bude samo moja autobiografija, već priča o jednom vremenu, televiziji, zemlji i ljudima koje sam sretao. Toliko se toga dogodilo da bi bilo šteta da ostane samo u sećanju.
Kada danas podvučete crtu, šta smatrate svojim najvećim bogatstvom?
- Nikada nisam bio prebogat novcem, ali jesam iskustvom, ljudima koje sam upoznao i činjenicom da sam čitav život radio posao koji sam poželeo još kao šesnaestogodišnjak. Mislim da je to najveće bogatstvo koje čovek može da ima.
Najteži zadatak u karijeri: Vodio sam matursko veče svom sinu
Godinama u Beogradu vodite mature.
- Maturske balove radim više od 20 godina. Svake godine bivam sve stariji, a oni koji maturiraju uvek imaju 18 ili 19 godina. Ja njima kažem u toj zdravici, kada podignemo čašu: "Deco, budite veseli i kad ostarite. Budite deca u duši i kad vam se pojave sede na glavi. Igrajte se, ne bukvalno, ne infantilno, ali igrajte se u životu. Eksperimentišite. Nemojte biti zakucani. I bitna stvar, radite posao koji volite, koji vam se sviđa, a ne samo onaj koji donosi mnogo para."
Voja sa sinom na maturiji
Dočekali ste da vodite maturu i sinu Đorđu?
- Vodio sam i sinovljevu maturu. To mi je bio baš emotivni šok, jer kada sam počeo 1991. godine, bio sam mlad čovek. Neženja. Nisam ni znao da li ću se uopšte ženiti ili neću, s kim ću i da li ću imati dece ili neću. I kada je došla 2022, pre četiri godine, i kada sam shvatio da će i moj sin sa svojom školom biti tu, bilo mi je jako čudno osećanje. Uspeli smo sami nas dvojica u hodniku da se slikamo. To mi je jedna lepa uspomena. Ja njemu nijednog trenutka nisam prišao tamo gde je sedeo sa svojim drugarima, niti sam insistirao, jer nema veze. On je došao sa svojim drugarima. Nije došao s tatom. To što je tata tu, to je, da kažem, sticaj okolnosti, ali je lepo iskustvo.
Šta najviše pamtite?
- S mature jednu veridbu. Voleo bih da znam šta je s tim parom. Kada nabrajate sve što ste vodili, čini se da gotovo ne postoji događaj na kom se niste našli.
Bonus video: Voja Nedeljković na Kurir televiziji